У знак сећања на Др Веру Трбић
ИН МЕМОРИАМ
Половином септемра 1999.године, у Бококоторском заливу, др Вера Трбић и ја, седели смо на обали мора и разговарали о формирању приватне ординације…
Др Вера Трбић је одмах након завршетка медицинског факултета у Београду, почела да ради у психијатријској клиници у Ковину. Нормално је да се определила да специјализира психијатрију. У то време је др Гачић оформио одељење за лечење алкохолизма, јер је тако нешто пре др Гачића постојало само у Словенији, под управом др. Худолина. Др. Трбић је одмах почела да волонтира код др. Гачића; хтела је баш ту нову област да усавршава. Тако је, после неколико година волонтирања и рада у Ковину, коначно променила радно место после специјализације: почела је да ради у Институту за ментално здравље у Београду и то Дневној болници за лечење болести зависности на Бањици, у Пауновој улици.
Одмах затим, Институт за ментално здравље шаље групу младих неуропсихијатара на едукацију из системске породичне психотерапије у Лондон, на Институт за системску породичну психотерапију, како би се млади српски лекари додатно образовали на пољу које је у том тренутку неразвијено у СФРЈ. Едукација је трајала 4 године. Неколико година након завршене едукације за психотерапеута, др. Трбић је формирала “Паунов врт” по узору на америчка удружења “анонимних алкохоличара”.
Магистрирала је и докторирала из област алкохолизма и болести зависности. Након одласка у пензију др. Гачића, постављена је за шефа центра за лечење алкохолизма у Институту за ментално здравље у Дневној болници за лечење болести зависности.
Формирала је подгрупу за женски алкохолизам, коју је водила магистар Дана Бошковић, по основном образовању дефектолог, као и ја. Шалили смо се да је научила да ради са дефектолозима и да не може да замисли да поред себе нема неког дефектолога. Па ето, добро се уклапам у њену замисао о приватној пракси!
Дакле, у једном тренутку, још у Дневној болници, почела је да се бави проблемом коцкања. Више година је те пацијенте водила као особе са поремећајем импулса и нагона, јер у нашој номенклатури није постојала коцка као дефиниција менталног обољења или поремећаја. Тада је био велики проблем помоћи особама које су се патолошки коцкале, јер их је тадашњи Кривични закон третирао као починиоце кривичног дела преваре.
Тек после неколико година лечење болести зависност од патолошког коцкања, оно је озваничено, тако да се може приписати др. Вери Трбић пионирска улога у тој области.
Занат се учи на разним едукацијама почев од породичног терапеута па до супервизора у терапеутском раду. Док је трајала едукација за супервизора, наравно да је супервизирала мене, и као што видите преживео сам! Такође сам много и научио у том процесу.
Кад је добила сертификат сталног супервизора и едукатора системске породичне терапије (2013), наставили смо да радимо као да смо још увек у едукацији, јер смо закључили да је то корисна пракса за обоје, јер смо заједно и радили као котерапеути. У том нашем заједничком раду највећи квалитет је био то што смо на истом случају имали истовремени увид из мушког и женског угла.
Дакле, тог септембра 1999. године. – године кад су нас милосрдно бомбардовали – др. Вера је све време имала радну обавезу и једва је дочекала одмор. Одмор је био врло конструктиван, као што сте могли да закључите. Од тада се нисмо раздвајали све до 20.10.2018. године, када нас је све наустила, али остала у нашим срцима.
Радоје Булатовић
АГАПЕ МЕДИКА