„Силазим низ двадесетак степеница у своје уточиште, где ћу се накратко сакрити од својих демона, дружећи се са другим њиховим блиским рођацима. Корачајући низ степенице, мимоилазим се са несрећником којем је, судећи по псовакама и јадиковању, “фелна” (рулет) однела регистрацију кола. Кратко ми отпоздравља радница, уз неизбежну, са њене стране чак и искреном узречицом – “Срећно!”. Дружимо се већ неко време она, ја и казино. Судећи по силаску у бљештаву просторију у којој је какофонија модерне музике, најава џек-потова и вриштећег проклињања породице инжињеру који је направио те машине с којима се играчи боре, сваки нормалан човек би помислио да је сишао у Хад и сместа отрчао уз оне степенице на леп сунчан дан. А можда и не би. Можда би као и ја, и многе моје “колеге” сишао и узео предах од садашњице. “
Ово је исечак из мог текста који сам писао како бих себи олакшао душу. За себе данас кажем да сам и даље коцкар, иако се не коцкам дужи период. Убеђен сам да коцка, као и сваки други порок, када га једном пустиш да преузме контролу, остаје заувек с тобом и чека свој тренутак. Моје је само да себе никада више не доведем у ситуацију где ће ми коцка бити разумна алтернатива стварном животу. То је управо мој, а верујем и већини зависника, био пут којим су се уништили пороком.
За мене (иако сам и као клинац био често у кладионици, играјући тикете или апарате), проблем са коцком кренуо када ми је отац преминуо од рака плућа, оставивши иза себе болесну супругу и мене. Уз факултет, посао, бриге о болесној мајци, превазилажење трагедије, дошла је и дијагноза депресије и анксиозног поремећаја. То је био период када сам кренуо своје слободно време да проводим у казину. Апарати или рулет, како када. Понекад и неки тикет, али ми је било пријатније да седим за машинама. Побегнем од брига на неколико сати, некад добијем, чешће изгубим. Паре које добијем, ретко бих потрошио на нешто, углавном би их вратио назад одакле су и дошле, а и губио остатак својих пара. Како су шансе за добијање већих пара биле реалније, тако сам повећавао улоге. Не могу да кажем да нисам коцкао због пара, али барем 50% је било и због осећаја – адреналин, привид да “правиш” паре и имаш контролу у неком делу живота. Губици су, наравно, били све чешћи. Некада сам могао да их покријем примањима, а када нисам, ту су били дозвољени минус, позајмице од пријатеља и тако у круг. Тада сам први пут и дигао кредит у животу – да вратим све дугове. Нажалост, ни тада нисам престао да коцкам, а ни животна ситуација ми није ишла на руку, тако да је по следу ствари, бекство у казино било мени потпуно разумно решење. То би био први део моје приче и авантуре са коцком.
Други, много озбиљнији је био након што ми је и мајка преминула. Тада сам дошао наследством до прилично велике своте новца за наше услове. Након што сам се вратио у нормалан живот, сахранио мајку и одлучио да идем напред, стигао је нови талас депресије. Некадашњи трикови - медицинска терапија, дружење, спорт - нису упалили. Терапија је колико-толико држала депресију под контролом, али док сам ја претходну деценију се борио са животним препрекама, живот осталих се наставио. Није било дружења, није било породице, није било ничег на шта сам могао да се ослоним. Чак и уз садашњу памет, не тражећи изговор, било би много другачије да, ако ја већ нисам био јак, да сам бар имао нешто у животу да ме држи, мислим да би исход био другачији. То је још једна лекција коју сам схватио; имати подршку пријатеља и породице је лепо, али живот ипак изискује да научиш да се што више борбиш и избориш сам.
Процес је био исти као и прошли пут, само с много већим улозима, самим тим и губицима. Паре ми нису ништа значиле; у мом животу није било ничега што бих вредновао, па чак ни себе. Да не дужим, оквирни салдо моје авантуре је између 60 и 70 хиљада евра губитка, не рачунајући добитке које сам исто прокоцкао.
За дивно чудо, мене од коцке није одвукло то што сам све изгубио, успео сам да станем и сачувам део пара. Стао сам јер сам успео да схватим шта се дешава, шта су узроци мог хазардерског понашања и да с терапеутом радим на њима. Коцком се нисмо бавили, коцку сам решио онда када сам решио свој однос према прошлости и научио како да се борим са садашњошћу без бежања од проблема. Трудим се да ми дани буду испуњени квалитетним садржајем (шта год то коме значило), а за мене је то дружење са другарима, дружење са лепшим полом, читање књига везаних за стоицизам, филмови, прављење хлеба... Све што треба, само да мозак није докон. Слагао бих сада када бих рекао да је и спорт, али тренутно немам времена за њега, али свакако бих препоручио.
Овде бих додао да поред што сам успео да престанем с овим пороком, мој највећи успех сматрам то што приликом овог беспотребног скретања са стазе, нисам повредио никог, нисам нарушио ниједан однос са блиским особама и што ми је мајка преминула, а да никада није сазнала да сам коцкар. За паре ме искрено није толико брига, јер када бих мислио на то колико сам изгубио, то би ме стално копкало, црта мора негде да се повуче.
То је то, нема неке магије, школу сам платио можда превише, можда премало, а мој терапеут би рекао да сам је платио тачно колико сам и морао.
П.П.